Mala sela – zanimljivi ljudi, moglo bi se zaključiti nakon posjeta Doluši, seocetu južno od Stoca, nedaleko od buduće magistrale prema Neumu. Raspitujući se o nekropoli stećaka u obližnjoj Udori, krenuli smo u priču sa staricom Ivanom Vujnović, i doznali da gazi stotu.

   „Nakupilo se godina, nakupilo“, veli baka Ivana na početku razgovora, te na opasku zar još vidi s malom iglom, nastavlja:

   „Pa, dobro fala Bogu, da kažem, malo slabije na lijevo oko, ali dobro je. Ja zafaljivam dragom Bogu. Ja još sve oko sebe mogu sve raditi, ruke su usporile, ali migam“, kaže baka Ivana, te na opasku da je sigurno puno plela nastavlja:

   „Čuješ, svašta sam radila, imali smo i stan, samo nijesam tkala, a jesam sve za tkanje pripremala. Četiri su udate iz naše kuće još u onom teškom vremenu. Ođe ja kada sam došla, niđe ništa, sve je bilo srušeno, samo je bila ova soba, nije bila soba nego dimarica. Nije bilo sobe, imali smo doli još jedna soba i podrum ispod pod njom, ali ozgar nije bilo daske. Nije bilo niđe uzet daske. Išo mi čovjek pokojni u Nevesinje, s jednim rođakom, malo su odnekle ozgar kupili nekakve daske i onda su to nekako potavanili. Bio je prije pleter, od grana i ozgar gnjilu nabili, tako je bila potreba“, prisjeća se Ivana, te na upit kada se udala i čime se bavila nastavlja:

   „Došla sam ’46. Kad sam ovdje došla bio je samo jedan konj i jedna krava stara, po dvades’ godina, jednom osamnaes’, a jednom dvades’ godina i tri ovce. Vratili se naši iz Slavonije bili izbjeglice, pokojna mi svekrva i čovjek, bili su u Slavoniji godinu, ako nisu i više. Vratili se oni, a čo’jek mi osto, tamo u Slavoniji, u vojsci, đe li je. Kad su se vratili nije se imalo šta jes’. Bila jedna velika košćela pred kućom uspeo se na košćelu, ubro košćela. Jedna mala bila dao maloj, krivi se, nije imala šta jes’. Ja imala sam svekrvu, zaovu, tu malu i čojeka. Onda smo kašnje mal pomalo, mal pomalo, a ja sam gonila drva u Stolac. Kažu da je sramota, a nije, to mi je bila rana i dinar otalen, nijesmo imali s druge strane. Niko nije bio zaposlen, ni prije ni kašnje. Nije bilo motorke pa upilat, šjekirom ja otiđi tamo u ogradu i „uberi“ i rascjepi one sve cjepanice. Ujutru konja, tamo u ogradi bio, jami za oglav, i ono sve natovari i otalen u Stolac. Dolika gonjaj, ko će te upitat, nekad izađe predate upita te – pošto drva, a nekad moraš gonjat po sata, da prodaš“, kaže baka Ivana koja se sjeća i boljih vremena:

„Kašnje smo imali i ovaca, i volova, i krava, i teladi sve smo to mi imali! Prve godine nije se imalo sučijem posijati. Išo čojek gore blizu Dalmacije i na vratu donio trides’ kila ječma i posijao. Kašnje smo imali svakakvog šjemena, žita, mesa, svega. I onda doš’o opet rat. Opet nevolja. Ja mislim da sam tri rata preko glave preturila.

   Dosta toga se još prebralo iz prošlosti u razgovoru s bakom Ivanom, koja je rođena 1922. godine. Osnovno je kaže da se uvijek radilo, kad u brdu kod stoke, kad u polju oko zemlje. Danas živi u kućanstvu sa sinom, snahom i dvojicom unuka. Prati vijesti, kaže da ponešto zna i o koroni, ali kako ne ide od kuće veli da se te napasti ne boji.

Tekst i foto: D. Musa

{gallery}2021/6/baka{/gallery}